- 015/874-664
- dositejklupci@gmail.com
- Ратарска ББ
Доситеј Обрадовић сматра се главним представником просветитељства у српској књижевности и култури уопште. Родио се у Чакову, у Банату (данашња Румунија) 1739. године као Димитрије Обрадовић, и његову биографију тешко је одвојити од образлагања његовог просветитељског програма, а посебно од његовог књижевног опуса. Рано је показао велико занимање за књиге, већ као дечак одушевљен је примерима из живота светаца које налази у црквеној литератури. 1757. Димитрије напушта занат и бежи у манастир Хопово, где се 17. фебруара 1758. замонашио и добио име Доситеј. У Хопову учи латински, чита беседе Јована Златоустог и Јована Лествичника, византијска житија и грчку апокрифну књижевност. Али мизерно образовање већине калуђера као и општа атмосфера и начин живота у манастиру развејали су многе његове илузије. Након смрти Теодора Милутиновића, игумана Хопова и свог учитеља и ментора, Доситеј 1760. напушта Хопово и одлази на прво од својих великих путовања. У пролеће 1761. је у Далмацији и ту, са прекидима, остаје до 1765, радећи углавном као учитељ. За овај Доситејев боравак у Далмацији везује се и његов први књижевни посао: за своју ученицу Јелену Симић он ће саставити Буквицу – одабране беседе св. Јована Златоустог.
Преко Крфа и Свете Горе Доситеј 1766. долази у Смирну где остаје три године и похађа школу Јеротеја Дендрина: учи класични и савремени грчки, грчку књижевност и филозофију, као и богословље. 1769. преко Епира, Крфа и Венеције враћа се у Далмацију. У Епиру учи албански, а на Крфу грчку књижевност, реторику и латински.
Године 1770. постаје проповедник у Скрадину, у Далмацији. Овде његов књижевни рад постаје значајнији: саставља поучни зборник Венац од Алфавита, завршава Ижицу (проширена Буквица, величање мудрости, поучни текстови углавном у античком и библијскомдуху), преводи Христоитију Антонија Византијског. Но, како од млетачких власти није добио дозволу да се бави проповедничким радом, он напушта Далмацију и преко Трста одлази у Беч.
У Беч Доситеј стиже 1771. у време процвата терезијанских реформи и просвећеног апсолутизма. Доласком у Беч почиње време његовог упознавања и усвајања рационалистичких идеја и идеологије просветитељства. Он учи латински, немачки и француски, слуша предавања из логике и метафизике. 1776, на позив митрополита Видака одлази у Модру као васпитач његових синова и тамо уједно слуша предавања филозофа Баумајстера. 1777. поново је у Карловцима, а 1778-79. у Братислави слуша предавања на пожунском лицеју. 1779. у Трсту спријатељио се са парохом месне цркве Харалампијем Мамулом (њему ће касније упутити познато програмско писмо) и даје руском архимандриту Варлааму часове италијанског. После путовања по Италији и кратког боравка у Цариграду, стиже у Молдавију. У Фокшанима упознаје румунског владику Леона Ћијуку.
У Халеу 1782. године Доситеј оставља свештеничку одору, облачи „грешне светске аљине” и уписује се на универзитет. Код професора Еберхарда слуша предавања из филозофије и естетике, проширује своја знања и добија подстицај да пише. А наредне године одлази у Лајпциг и слуша Борнова предавања из физике. Боравак у Лајпцигу открива Доситеја као једног од најзначајнијих српских писаца тога доба. У Брајткопфовој штампарији, 1783. године, Доситеј објављује своја кључна дела: Писмо Харалампију и Живот и прикљученију.
Писмо Харалампију манифест је Доситејевог просветитељског програма. Оно по свему припада тадашњој интелектуалној атмосфери западне Европе: и по форми писма, и по песми у част цара Франца Јозефа, настављача просветитељских реформи Марије Терезије, којом писмо почиње, и по програму који Доситеј у писму излаже, а који почива на залагању за писање на народном језику и вери у моћ и значај науке и разума. Доситеј није први српски писац који пише на народном језику, нити је први који се за тако нешто залаже. Чинили су то пре њега већ и Венцловић и Орфелин и Рајић и други. Али је Доситеј први ово питање поставио у средиште свог националног и културног програма и тако, може се рећи, отворио проблем реформе књижевног језика, око кога ће се у српској културној јавности ломити копља још осамдесетак година, да би он коначно био закључен успостављањем новог књижевног језика за чије ће утемељиваче и кодификаторе Доситејева књижевност, због бројних славеносрпских елемената, бити далеко од језичког узора.
Потпуно образложен просветитељски програм Доситејев налазимо у Животу и прикљученијима. Ово аутобиографско дело заправо је низ дијалошких и есејистичких расправа којима се даје критика празноверја, монашког живота, ригидног традиционализма и истовремено истиче предност слободног мишљења, расуђивања, уздања у разум и науку. За Доситеја је, типично рационалистички, човекова моралност онолика колика је ширина његовог знања и образовања. Овај програмски план Живота и прикљученија потискује Доситејеву аутобиографију: догађаји и анегдоте из његовог живота само су повод или илустрација за расправе у просветитељском духу, а три су личности око којих су организована главна поглавља овог, првог дела Живота и прикљученија: стриц Никола Парчанин, темишварски владика Георгије Поповић и игуман Хопова Теодор Милутиновић, превасходно су својеврсни просветитељски узори и Доситејеви духовни водичи, а тек потом и историјске личности и актери догађаја у једној аутобиографији.
Наредне године из штампе излазе Совјети здраваго разума, који садрже три трактата (о љубави, врлини и пороку) и два Доситејева огледа о сопственом књижевном раду, у којима се развија практична страна просветитељског учења, те превод Слово поучително господина Јоакима Цоликофера. Исте године, 1783, он борави око пола године у Лондону и учи енглески (на кући у којој живео данас постоји спомен-плоча, а сам Доситеј касније је овај боравак описао са много топлине као један од најлепших периода свог живота), а затим се враћа у Беч, у коме остаје две године. Након неуспешног покушаја да у Шклову штампа своја дела, Доситеј 1788. поново долази у Лајпциг и тамо обајвљује Басне (у Лондону је преводио Езопове басне са грчког на енглески) и други део Живота и прикљученија. Овај наставак аутобиографије сасвим је другачији од првог: писан је као низ писама, као епистоларни роман, иначе честа и популарна књижевна форма Доситејевог доба, а његов карактер је сентименталан: оставити спомен на добре људе, пријатеље и доброчинитеље. За разлику од првог дела, наставак није писан да би се њиме изложило било какво учење, већ као типична, хронолошка, мемоарска нарација.
На позив богате српске трговачке колоније Доситеј 1802, после тринаестогодишњег боравка у Бечу, долази у Трст. О периоду проведеном у Трсту Телевизија Београд снимила је драму Јастук гроба мог, по сценарију Слободана Стојановића. Наредне године објављује у Венецији Етику, а по избијању устанка одушевљено пише Пјесан на инсурекцију Сербијанов („Востани, Сербије!”). На ове стихове написаће Баронијан Варткес своју чувену музику. Свом снагом се ангажује у прикупљању помоћи за устанике и покушава да ступи у везу с Карађорђем. Коначно, у септембру 1806, после боравка у Земуну, Сремским Карловцима и Крушедолу, Доситеј прелази Дунав код Смедерева и први пут у животу долази у Србију. Одмах се састаје са Карађорђем, вођама устанка, члановима Правитељествујушчег совјета, да би убрзо затим отишао у дипломатску мисију у Букурешт и тамо био одликован златним крстом руског цара.
Време устанка је време у коме је Доситеј већ увелико познат, штавише, сматра се најученијим Србином свога доба. Карађорђе ће му поверити васпитање својих синова, биће један од главних актера уређивања српске устаничке државе као и један од њених главних дипломата. У септембру 1808, као директор свих школа у Србији, беседом О должном почитанију к наукам отвара у Београду Велику школу, претечу универзитета. Почетком 1811, враћа се болестан из војно-дипломатске мисије у Букурешту. Карађорђе га именује за министра просвете, но то је време кад пропаст устанка постаје све извеснија. Болест узима маха и Доситеј Обрадовић умире у Београду, 28. марта 1811. године. Сахрањен је у порти београдске Саборне цркве. Оставио је тестамент под називом Јастук гроба мог, али је он 1813. нестао. Заокупљен дипломатским и другим државним пословима, током боравка у Србији врло мало је писао. Његов ученик Павле Соларић објавиће му 1818. постхумно други део Собранија под називом Мезимац.
Јован ЧУДОМИРОВИЋ